Основе традиционалног начина оцењивања постигнућа ученика постављене су још у 16. веку. Прве почетке традиционалног оцењивања, како истиче Војислав Младеновић, треба тражити у школским прописима 16. века о држању испита (еџамен) после којих су марљиви ученици били нарочито истицани или похваљивани. У школском пропису Саксонски школски рад предвиђена је обавеза одржавања испита сваког полугодишта, а такође да се марљивим ученицима дају награде (земичке), док је за лоше ученике предвиђено кажњавање изрицањем опомена. У Витембергу су 1559. године, као обавезни, уведени каталози и неке врсте сведочанства. У оквиру свих ових залагања за ун­апређивање оцењивања рада ученика постављају се и захтеви за свакодневно понављање "као најпоузданији испити за прелажење у старији разред" (Волф), затим увођење школских дневника у којима је било регис­тровано наставниково запажање о успеху, марљивост ученика, рад код куће, ученикове навике за рад у циљу -утврђивања бољих мерила за оцену напредовања ученика у школи (Штурм).

У језуитским школама налазимо облике системат­ског оцењивања које је везано за такмичење. Ученици су добијали одређено место на ранг скали према постиг­нутом успеху. Зависно од наставног успеха, најбољи су добијали награде, а најслабији ученици распоређивани су у тзв. "магареће клупе". Ранговање ученичких знања, које је први пут примењено у овим школама, имало је утицаја на касније нумеричко оцењивање, које се, у сво­јим знатно измењеним облицима, задржало све до данас.

У 17. веку су у Готи уведени обавезни испити. Резул­тати рада ученика вредновани су у виду годишњих испитних табела са именима ученика и подацима о об­дарености, напретку ученика у раду, учињеним изостан­цима и слично. Ученицима су издавана сведочанства о постигнутом успеху на крају године. Разлике у постигнућима исказиване су ранговањем ученика који без грешке понове предавано градиво па до онога ученика који најлошије, са највећим бројем грешака, репродукује градиво.
Овакав систем вредновања, путем ранговања, пре­тходио је нумеричком оцењивању са различитом бројчаном скалом. Он се почео све масовније уводити у школе у 18. и 19. веку. Развојну фазу оцењивања, путем нумеричке скале, карактерише и настојање да се од глобалног, општег, постепено пређе на диференцирано оцењивање успеха ученика у оквиру појединих наставних предмета.

Диференцирано, нумеричко оцењивање није про­текло без супротстављања. Тако, на пример, Хајнрих Песталоци је веома оштро критиковао овај систем оцењивања истичући да учитељ са љубављу треба да помаже ученицима у њиховом развоју, у договору и сарадњи са родитељима, а не да се бави рачунањем њи­ховог успеха. Систем нумеричког оцењивања, и поред великих критика и залагања да се измени и осавремени -још увек је доминирајући, а, у великом броју школа, и једини начин вредновања рада. Ово се објашњава тиме што постоји несклад између убрзаног општег друштвеног прогреса и промена у самој школи, које су споре.

Вредновање на основама усменог и писменог испити­вања, које потиче још из језуитских школа, са извесним доцнијим модификацијама и прилагођавањима, дуго је било, а и сада је у многим земљама, доминирајући начин оцењивања ученика. Разлоге, у извесној мери, треба тражити у једноставности примене овог система, у традиционално спором мењању школе и вредности у њој.